Bajkovita zemlja: Kapadokija

Kada je putnik Pavle Luka opisao nadrealne oblike ove zemlje početkom 17. veka, naučnici njegove zemlje odbili su da mu veruju. Bilo je potrebno zvanično diplomatsko potvrđivanje da bi svet prihvatio da postoji mesto gde su priroda i čovek zaverili da ukinu logiku.

Danas, Kapadokija nije samo UNESCO-ov spomenik. To je "živa" geografija koja diše i menja se. Ako ste je posetili pre mnogo godina, danas ćete pronaći drugačiju Kapadokiju, jer vetar i kiša nastavljaju da oblikuju njeno lice, podsećajući nas da ništa ne ostaje statično.

Mnogi je nazivaju "Zemlja lepih konja." Možda je to turistički mit, lepa parola. Ali istina leži dublje: ovde su, u rimskim vremenima, uzgajani najlepši konji na svetu. Njihovi tragovi još uvek postoje, ako znate gde da pogledate.

Za putnika, Kapadokija je Veliko utočište. Mesto koje, po svojoj prirodi, nudi zaštitu. Okružena planinskim masivima, bila je tvrđava progonjenih. Kada su osvajali dolazili da pljačkaju njene proizvode, stanovnici nisu bežali; povukli su se u samu stenu. Iskopali su tuf, stvarajući gradove ispod zemlje i manastire u steni.

Ovde je hrišćanstvo pronašlo tišinu koja mu je bila potrebna da procveta. Rani hrišćani nisu samo gradili crkve; "dali su im život" iz stena. Ovde je osnovano monaštvo; ovde su Oci Crkve oblikovali Vernost.

I među ovim klancima, između podzemnih galerija i vinograda, senka Digenisa Akritasa još uvek lebdi. Echo Akritskih pesama nije izbledelo sa Razmene stanovništva. Postalo je koren sećanja izbeglica, antidot zaboravu.

Danas, Kapadokija više ne spava u svojim podzemnim tunelima, već se budi pre zore, dok stotine šarenih balona uzlaze u nebo. To je trenutak kada se tišina stene susreće sa šapatom plamenika, a pejzaž se kupava u svetlosti koja izgleda kao da dolazi iz rođenja sveta. Ova "hronografija" u vazduhu je savremeno lice mesta koje je uspelo da pretvori izolaciju u globalni poziv, a da ne izgubi svoju dušu.

A kada se naši koraci ponovo sretnu sa zemljom, Kapadokija nas dočekuje svojim ukusima—robustnim ukusima rođenim iz nužde i strpljenja. To je aroma Testi Kebab koji se kuva u glini pre nego što bude razbijen pred našim očima; to je slatkoća baklave i zemljana ukusnost sočiva. To je vino iz lokalnih vinograda, čije su korenje hranili vulkanski pepeo vekovima, nudeći nam "poklon" gostoprimstva. Za svakim stolom, u svakoj čaši vina, Kapadokija nas podseća da je život ovde proslava čula, kontinuitet koji počinje od drevnog vinskog presa i doseže sadašnji dan.

Zašto ići u Kapadokiju? Ne da biste videli "zanimljivosti," već da biste se pronašli na mestu gde je preživljavanje postalo umetnost. Da osetite da u pustinji strahova, čovek uvek može da isklesa svoje utočište.